Прворазредни ђаци

       
           У тренутку када нам се десе неке: лепе, страшне, тужне или смешне ствари, важне ствари, помислимо: "Ово никада нећу заборавити!". Ипак, временом, сећање на њих бледи.


            Гледајући наше фотографије изненадих се како се неухватљиво брзо мењате и растете.

            На овом блогу ћемо сачувати део наших сећања и, што је још важније, пратити у какве дивне људе израстате.

    Отворени час - родитељи са нама у учионици

  • Првим  Отвореним часом обележили смо Међународни дан деце. Било је то предивних два и по сата  заједничког дружења и учења са мамама: Биљаном Билбијом, Желмиром Бодо, Горданом Ласло, Љиљаном Лончарски,  Јованом Маленић и Зорицом Рајачић.




           Трема је брзо нестала, а са њом и свака сумња да ли је требало да се упуштам у ову авантуру.

           Заједничким трудом настала је Наша велика књига.





  • Наш други Отворени час био је поводом 100. дана школе. Друштво у учионици су нам правиле маме: Смиљана Веселиновић, Данијела Делић, Гордана Ласло, Драгана Лацо и Лолита Узелац.









            Мало смо заједно: цртали, писали, рачунали, такмичили се, а часови су пролетели  (тако брзо да нешто нисмо стигли ни да фотографишемо).
     

  • Трећи отворени час је био посвећен планети Земљи. Успешно га је осмислила и водила мама Александра Ђурић.      
Хвала Вам свима на сарадњи и подршци коју нам пружате, пуно нам значи!



             Наша прва екскурзија

 Место: Катаи салаш
 Време:  11. мај 2010. (сунчано)
 Трајање: један дан (само)
 Ђаци: весели, разиграни, пажљиви слушаоци, активни учесници, лепо васпитани
 Утисци: 5+; Хоћемо опет!




 Ми волимо да читамо

  • Продајна изложба Креативног центра у нашој библиотеци 
 
  • У Градској библиотеци



     Ликовна радионица "Псонглави и весела дружина"
Захваљујући  сликама деда Илије Босиља и дивној причи кустоса педагога Невене Дујин Грковић нема страха од неуспеха и нема "Ја не умем да цртам ".



     Дружење поводом завршетка првог разреда

       Своја врата нам је широм отворила играоница Мој мали свет и са осмехом дочекала мама Сека Стевановић

 

И, стварно, то пре подне смо се и осећали као да смо у свом свету, а ништа мање нисмо ни заслужили.